| *PARAF - "RIJEKA/MOJ ZIVOT JE NOVI VAL"
CDSINGLE
*PARAF - "A DAN JE TAKO LIJEPO POCEO" CD *PARAF - "FINI DECKO/TUZNE USI" CDSINGLE *PARAF - "IZLETI" CD *PARAF - "ZASTAVE" CD Pre nego krenem u pisanije, odmah na pocetku bih napomenu da se ne radi niokakvom regularnom reizdanju celokupne vinilne kolekcije Parafa. Niti je rec o jos pet u nizu novijih YU pirata. |
 |
Kao i mnogi od nas ostalih fanatika, ovaj Dobri Duh svoju ljubav prema nasoj muzici vodi korak dalje i plodove te ljubavi poklanja slicnim srodnim dusama. Zahvaljujuci tome sto sam Dobrome Duhu pozajmio LP "Zastave" za prebacivanje u digitalni format, ja sam postao jedan od Paraf 'crne trojke'. Druga osoba je sam izdavac, a treca je osoba zenskog pola za koju kruze legende da je ipak ona najveci fan Parafa.
Dakle, posto je ocigledno da Gos'n Fox (Goran Lisica-Fox - jedan od 'pravovernika' muzike, danas vlasnik Dallas Records) nikako da objavi studijske materijale na kompakt-disku, nasao se neko sa idejom kako da sprecimo nase stare vinilne kopije Paraf ploca od izlizavnja zbog besomucnog preslusavanja istih.
U propratnom tekstu na omotu fenomenalnog CD izdanja Termiti "LP Ploca Vjeran Pas" (Dallas) pominje se da je to jedan u nizu poduhvata digitalnog objavljivanja rijeckih bendova. Ocekivalo se u toj ediciji pojavi i Paraf (a optimisti kao ja bi ocekivali i Kaos, Mrtvi Kanal, Istocni Izlaz...), ali, koliko mi je poznati, za sada nista od toga. Bojim se i da pomislim da li uopste ima sanse da se objave i neki Paraf rariteti (valjda ima neobjavljenih studijskih i zivih snimaka - "Goli Otok" zvuci odlicno, mada je moj snimak katastrofalan). Vesti iz Iatlije je da tamosnja izdavacka kuca specijalizvana u reizdavanju starih pank bendova, Rave Up Records, planira vinilno LP izdanje sa neobjavljenim snimcima Parafa, ali verovacu u to kad plocu budem drzao u rukama.
Moja ljubav prema bendu je zapocela u vreme prvog albuma "A dan je tako lijepo poceo", znaci negde 1980. Nazalost, sve sto sam cuo od njih bile su poneka pesma sa radia i "Perspektiva", koriscena u filmu "Decko koji obecava". Kasnije ih se secam sa TV-a (bese li to "Hit Meseca"?) gde su izveli "Pobuna Bubuljica". Nakon toga im vec gubim trag. "Zastave" su radjene u jako malom tirazu i katastrofalno distribuirane, tako da sam plocu po prvi put video tek sredinom 2000-te!
S obzirom da sam nedavno kompletirao Paraf kolekciju (sto na plocama, sto na kasetama) doslo je vreme za preispitivanje i sa radoscu priznajem da su Paraf izdrzali zub vremena i da i danas zvuce sveze, ali i sto je vaznije: opasno.
Kao sto rekoh, kolekcija CD-a sa Paraf materijalom mi je u ove lenje dane dobrodosla. Jutros je stigao paket sa diskovima i deset sati kasnije i dalje ih vrtim bez prestanka. A da vidimo o cemu se tu radi:
"Rijeka/Moj zivot je novi val" CDSINGLE
Legenda kaze da su Parafi prvu svirku odrzali 31 Decembra 1976 u nekom parku u Rijeci. Bez obzira bilo to tacno ili ne, cinjenica je da je rijecka trojka jedan od pinora panka u SFRJ. Pitanje je zasto je Rijeka odigrala tako vaznu ulogu u Yu muzici, narocito u panku/novom talasu, ali se verovatno radi o spoju (ne)srecnih okolnosti: provincija, sljakerska sredina, velika luka i dosta veci neposredan dodir sa inostranstvom su plodno tlo za razvoj besa i ispoljavanje istog. A sta je bolje za to nego RnR?
Iako nije nas prvi pank singl, prvenac Parafa je u vreme objavljivanja (1979. RTV Ljubljana) potvrdio da se stvari u Yu rocku kuvaju i da ce nesto konacno (iako nakratko) da se promeni na bolje. Pretpostavljam da se radi o dve numere sa pocetka 'karijere' benda. "Rijeka" je dvominutna "oda" Kocijancicevom rodnom gradu otpevana na rifovima zestoko baziranim na klasiku "Chinese Rocks". "Moj zivot je novi val" je ipak pun pogodak na singlu sa svojim zaraznim uvodnim rifom i odlicnim tekstom. Pesma se nasla i na "Blood Stains Across Yugoslavia" LP kompilaciji YU panka. Kao poklon na CD-u dobijamo i "Novi Punk Val 78-80" verziju "Narodne Pjesme", koja je superiornija (narocito tekstualno-prokelti cenzori!) u odnosu na onu sa prvog albuma. Sa prednje strane omota, u klasicnoj pozi, gleda nas basista Zdravko Cabrijan uz poruku: "Slusati glasno!" Jasno!
"A dan je tako lijepo poceo" CD
Trebalo je skoro cetiri godine da Paraf konacno ima LP i nije ni cudo da je toliko vrme uticalo na rad u grupi. Osnivac i glavni autor valter Kocijancic je nakon objavljivanja prvog albuma napustio bend. Covek je imao debeli razlog: dosao je do necega sto mu je bio cilj na samom pocetku. Kroz sve te godine muzika se drasticno menjala, brzinom koje mozda i nismo svesni sa ove distance i Paraf je, kao i mnogi drugi, odmah nakon objavljivanja skrenuo sa svog pank usmerenja. Izgleda da je Kocijancic shvatao da ili mora da se menja ili da napusti bend i izabrao je ovo drugo.
"A dan je tako lijepo poceo" sadrzi 14, mahom pank numera, mada se u nekolicini blago oseca 'miris novog vremena' i ono sto ce bend raditi godinu dana kasnije. Tesktovi se krecu od socijalno-politickih, do saljivijih komada, kao sto je sprdnja sa Bijelim Dugmetom "Pritanga i vaza". "T kao krava" je o omiljenom nam opijatu (jos jedna u nizu nasih odlicnih himni vutri) i uz "Visokotirazni Mir", "Morao sam ici" i "Visoki propisi" jedna od najzescih na ploci.
Ne mogu a da u debi alubumu Parafa ne primetim uticaje nasih hard rock bendova tipa Yu Grupa (za njih je Valter Kocijancic i potvrdio u skorasnjem intervjuu) i Vatreni Poljubac. Da se ne lazemo, vecina nasih pocetnih pank bendova je krajem sedamdesetih duboko bila u hard rocku, psihodeliji i slicnim vodama. Cinjenica je da su nasi ondasnji ljuti pankeri eventualno culi za desetak najpoznatijih stranih punk bendova, a da su svoje korene vukli iz hard rocka 70-ih. Naravno da ovo nije zamerka.
Nazalost, ovim albumom Valter Kocijancic je rekao sve sto je uspeo i nakon objavljivanja ploce napustio je Paraf i bacio se na svoju profesiju ucitelja. U arhivama sam pronasao da se kao glavni razlog pominje to da je Kocijancic albumom zaokruzio jednu fazu benda i da mu je to bio i cilj na samom pocetku. Vise nego fer od njega.
"Fini decko/Tuzne usi" CDSINGLE
Sudeci po fotografijama iz Dzuboksa (vidi fotku dole uz "BLOODSTAINS ACROSS YUGOSLAVIA" LP recenziju) jedna od najinteresantnijih zenskih osoba YU rocka Pavica Mijatovic, poznatija kao Vim Cola postala je deo Paraf jos dok je Kocijancic bio u grupi (poznata je anegdota iz jedne BG kafane kad je Pavica pitala konobara: "Imate li Vim Colu?", a ovaj odgovorio: "Zao mi je, nestalo."). Zao mi je da ne znam nista o tome da li je Vim Cola radila nesto u muzici pre Parafa, ali ako se ne varam, u bend je dosla kao devojka basiste Zdraveta. Dakle, uobicajena stvar, i ovoga puta odlicna odluka.
Singl je izasao '81 i svakako je dobra spona izmedju rane i kasnije faze Parafa. "Fini decko" je poletna pankoidna stvar, dok "Tuzne usi" naslucuju tokove kojima ce se bend kretati na sledeca dva albuma (ova verzija je drugacija od verzije sa "Izleta"). Kao novi clan pojavljuje se Raoul Varlen na klavijaturama. Sa prednjeg omota nas pozdravlja Vim Cola u jednom od svojih ubitacnih imidza,ovoga puta sa dosta punk ikonografije.
|
"Izleti" LP
Retki su primeri u nasoj muzici gde je bend tako drasticno menjao zvuk u kratkom vremenskom razmaku, a da nije izgubio nista na kvalitetu, ali Paraf su dokazali da je i to moguce. "Izleti", objavljeni 1981 za RTLJ, su obojeni 'goth' prizvucima, ali nabijeni punk energijom. Ipak, novi 'koncept' grupe tek ce zaisjati punim sjajem na sledecem, nazlost najlsabije prodavanom, alubumu "Zastave". Ako bih morao da izaberem najbolje numere sa "Izleta" to bi ovom prilikom bile "Javna kupatila", "Zelim biti vojnik" i "Pobuna bubuljica". |
Bez sumnje, ovaj album se ubraja u desetak albuma objavljenih na SFRJ trzistu koje je 'pojeo mrak' mediokriteta i loseg ukusa. Naravno, tome je doprinela i katastrofalna distribucija Helidona (koji je objavio album 1984), kao i cinjenica da je to bio jedan od najgorih trenutaka SFRJ rocka. Kad govorim o losoj distribuciji mislim na to da sam album prvi put video svojim ocima tek sredinom 2000. Srecom nesto pre toga sam dosao do primerka na kaseti, pa sam imao sansu da shvatim o kakvom remek-delu se radi, sto je vinil malo kasnije i potvrdio, a ovaj CD definitivno dokazao.
Na ovom LP-ju Paraf je duboko otisao u vode 'goth' muzike (kod nas poznatia kao 'dark') i muzicki album zvuci kao spoj Siouxie & the Banshees, Killing Joke i The Cure iz perioda "Pornography" albuma. Ipak, "Zastave" nikako nisu samo prepricavanje poznatih stvari, vec jaka autorska ploca uradjena u vreme kad su gorepomenuti bendovi jos uvek imali sta da kazu i kao takva reflektuje ondasnje stanje u modernoj alternativnoj muzici.
Ono sto "Zastave" razlikuje od samo obicne kopije su veoma interesantni aranzmanski zahvati, kao i obilno koriscenje ritmova, tako da bez rizika mogu da kazem da je ovo jedan od nasih prvih dance albuma. Voleo bih da vidim/cujem trenutne dance aktere na bivsoj jugoslovenskoj sceni da koriste neke ideje/semplove sa ovog albuma i daju im zrnce svezine. Ionako "zastave" zvuce uzbudljivije nego celokupna novija ex-YU dance produkcija.
Ovoga puta na gitari se pridruzio i Robert Tici - Tica, nekadasnji gitarista Termita (poznat po zivom snimku Termita gde mu publika uzvikuje: "Tica je peder!), koji je, nazalost, nedugo posle objavljivanja "Zastava" pocinio samoubistvo (da ne kazem, zavrsio kao Zeljko iz istoimene pesme, tj. "pod pravim kutom u povijest usao"). Na popisu clanova benda na zadnjjm omotu albuma (nazalost, isti popis je izostao sa CD verzije, sto je jedina, iako minimalna, zamerka) nalazi se i Goran Lisica, mada mi nije jasna njegova uloga, ali sigurno da je bila znacajna.
Omot je vrlo efektivan sa soc-realistickim prizvucima (slet, crveni makovi u cvatu) i prethodio je budalastinama poznatim kao 'new partisans' bez ikakvih marketinskih inspiracija.
Ono sto me ipak najvise privlaci ovoj plocu su tekstovi koji, iako, priznajem, cesto nerazumljivi, na momente izazivaju izuzetno jake emocije. Stihovi poput: "Kada se oglasi truba muski se dizu i krecu, pjevaju junacke pjesme, zene rade, cuvaju spilje i doje nove heroje", te celokupni stihovi "U pobjede nove" mi podizu kosu na glavi (od uzbudjenja, a ne od uzasa) svaki put kad ih cujem.
Sve u svemu, red je da se zavrsi ova dugacka recenzija sa jos malo hvalopseva o ovim izdanjima. Hteo bih da napomenem da su korisceni originalni omoti, te da je izdavac ostavio okrugle tragove na omotima da bi se znalo da je sve islo sa ploca. To sto gotovo da nema 'krckanja' je znak da je izdavac upotrebio svo svoje znanje moderne tehnologije u nameri da se priblizi savsrenom kvalitetu originalnog materijala. Ostaje mi samo da se nadam da ce nekome jednom zaista doci iz dupeta u glavu i da ce se ovaj materijal, kao i eventualni neobjavljivani snimci Parafa konacno biti regularno objavljeni za sirkoe narodne mase. Do tada vrtecu ove diskove i stedeti vinilne primerke.
| *MARINKOVIC - "KINETIX" 12" (Isophlux)
Ovako, blizila se godisnjica braka i Jasmina me pitala sta hocu za poklon. Naravno, odlucio sam se za neke 'nosace zvuka' i preturao po netu u potrazi za necim interesantnim. Na Forced Exposure stranicama sam u 'search' ubacio "Yugoslavia" i dobio listu nasih autora/grupa koji su nabavljivi. Odlucio sam se za Boris Kovac "East Off Europe" CD i 12" vinilni EP mladog techno umetnika iz Cacka. I ovog puta je radio 'patriotski' poriv, a dodatni razlog zasto sam se odlucio da platim za neko techno izdanje je sto se radi o dvadesetogodisnjoj, dakle zaista mladoj osobi koja je, za mesto gde stvara i boravi, nasla nacina da |
 |
Priznajem da i dalje ne kapiram celu frku oko elektronske/dance muzike, ali je cinjenica da ce to da potraje neko vreme. Opet, isto tako mi se povracalo od svih 'punk' referenci sredinom 90-ih, iako je to jedan od mojih omiljenih tipova muzike. Kao i uvek, i u elektronskoj muzici ima dobrih i (dosta vise) losih izvodjaca. Takodje, neki od mojih omiljenih bendova su bili preteca danasnje elktronske/dance muzike. I dan-danas napunim gace kad cujem "Oscilations" od Silver Apples - jednu od najboljih ikad 'dance' stvari, inace snimljenoj daleke 1968.
Marinkovicev 12" EP je stigao par dana nakon godisnjice i odmah je stavljen na gramofon radi brzinske provere. Najvise mrzim kad nesto narucim na slepo, cekam par i vise nedelja i na kraju se ispostavi da sam bacio pare. Ne ovoga puta.
Aleksandar Marinkovic nam u pet stvari nudi svoju verziju sirovog, prilicno lo-fi, techno zvuka. Pesme su dovoljno dugacke da ne gnjave; 'aranzmani' su zanimljivi i pretpostavljam da se ne radi o 'ranim radovima' autora, koji se bavi muzikom skoro deset godina. Ocigledno je da se radi o autoru koji dobro razume ono cime se bavi i stoji cvrsto na dve noge. Stoga i ne cudi da, kako saznajem, Isophlux Records vec duze prate njegov rad i da su se nedavno odlucili za objavljivanje ovog 12".
Marinkovic ocekuje skorije objavljivanje svog materijala u Irskoj, a Isophlux je upravo objavio kompilacijski CD na kojem se nalazi i ovaj momak iz Cacka. Za detalje proverite OVDE.
Zaista ne znam kako stoje stvari sto se cele techno/dance/elektronike tice, pa sam o tom pitao Aleksandra i mislim da je najbolje njegovim citatom da zavrsim ovu recenziju i njegov 12" EP jos jednom srdacno preporucim: "Po domacim klubovima ne nastum vec par godina, jer jednostavno ne vidim neki smisao u svemu tome. U YU jednostavno ne postoji techno scena. Postoji par klubova na kojih dodje 550 DJ-a, koji neznaju osnovne stvari svog zanata tako da u domacem klubu mozete cuti aplauz za ono za sta se negde preko bare gadja pradajzom i jajima. Ne znaju DJ-i, a ne zna i publika."
*ALEKSANDAR ZIKIC - "FATALNI RINGISPIL
(Hronika beogradskog rokenrola 1959-1979)" (GeoPoetika)
*ALEKSANDAR ZIKIC - "MESTO U MECAVI
(Prica o Milanu Mladenovicu)" (Matica Srpska)
Voleo bih da je drugacije, ali cini se
da je pisanje o muzici kod nas najvise razvijeno krajem 70-ih i pocetkom
80-ih kada je Dzuboks okupljao veci broj solidnih novinara. Iako
je vecina njih umela da podjednako prijatno i neprijatno iznenadi svojim
tekstovima, jedno od imena ciji kvalitet pisanja o rocku (i muzici uopste)
je isao uzlaznom putanjom otada je Aleksandar
Zikic.
 |
Nakon segrtovanja u Dzuboksu, Zikic
se obreo u Rocku, tj Pop Rocku. Srecom po nas, jer ko bi
inace drugi u onakav mainstream casopis gerilski ubacivao tekstove o The
Stooges, MC5, pa cak i Clock DVA. "The Stooges", "Kick
Out the Jams" i "Thirst" su albumi koje sam nabavio nakon citanja Zikicevih
hvalospeva o istima. Ti albumi su i danas ponos moje kolekcije.
Osamdesetih je Aleksandar Zikic svirao u opasnom RnR bendu S.T.R.A.H. koji je za sobom ostavio samo, nazalost ocajno rezan, vinilni EP "Mesec". Ko je video grupu uzivo shvatio je da RnR novinarstvo i sviranje u bendu ipak mogu zajedno. |
U intervjuu koji smo radili sa Zikicem i pevacem Zeljkom nakon koncerta (a intervju je zauvek izgubljen bez da je objavljivan) Aleksandar je sa gorcinom pricao o ondasnjoj YU rock muzici kao "klupku pacova". Ili da ga citiram iz recenzije Giletove solo ploce "Evo sada vidis da moze" (NON br 678): "...ovdasnja popularna muzika ne mora biti samo klupko pacova, neraskidivo vezanih grcem copora". Bolje nije moglo biti receno! A slican sentiment se provlaci i kroz Fatalni Ringispil.
| Ne znam treba li da cudi cinjenica da do pojave knjiga o kojima pisem nije bilo vrednijih pokusaja obimnijeg ozbiljnijeg bavljena istorijom beogradske rock muzike. Mozda zato sto je to posao koga ne moze svako da se prihvati, vec samo neko ko je, makar i ne od najranijih pocetaka, bio svedok i ucesnik desavanja. Naravno da BG nije jedini grad koji je ikad imao sta da ponudi, ali je prirodnom logikom stvari dao najvise grupa i izvodjaca. | 
|
|
Iz knjige postaje jasnije kako se rock muzika u beogradu razvijala, te da se moze reci da je nailazila u talasima. Prvi je naleteo sredinom 60-ih kada je euforija za RnR-om bila nesto sto mi koji nismo to doziveli nikada necemo u potpunosti shvatiti. Tada je to bilo nesto potpuno novo, zadivljujuce i ohrabrujuce, kao i potpuno urbano. Krajem te dekade nastaje zatisje koje ce tek pocetkom 70-ih razbiti grupe kao Pop Masina i YU |
| U ovih par recenica se vide glavni faktori
koje Aleksandar Zikic okrivljuje za propast RnR-a u Beogradu (a i u celoj
bivsoj YU) i nakon citanja Fatalnog Ringispila ostaje mi samo da se jos
jednom slozim sa cinjenicom da je nas rock krenuo silaznom putanjom sa
pojavom Bijelog Dugmeta i njihovom masovnom popularnoscu. Poslednji ekser
u kovceg rock muzike su ukucali jos neke nazovi grupe iz istog grada sredinom
80-ih. Nazalost, ne radi se o odlicnim sarajevskim bendovima kao SCH, Gimpel
Luda, Uzalud kajanje i Scabia, vec o onim drugim, cije ime ne zelim ni
da prevalim preko usana.
Mesto u mecavi je, kako i sam podnaslov kaze, "prica o Milanu Mladenovicu". I u ovoj knjigi Zikic odlicno kombinuje svoje pisanije sa izvodima iz intervjua sa osobama koje su radile i stvarale sa Milanom. S obzirom da je autor knjige pratio Milanovu muzicku 'karijeru' od prapocetaka sa Limunovim Drvetom, pretpostavljam da se radilo o laksem zadatku nego sto je bilo pisanje Fatalnog ringispila. |
|
|
Nazalost, nikad nisam imao prilike da cujem
ista od Limunovog Drveta, ali se dobro secam Sarla Akrobate i njihovog
muzickog divljastva. Snimak njihovog koncerta iz Ljubljane koji je nekako
zavrsio na prvom programu televizije davne '81 me je doveo u totalno zbunjivo
stanje, s obzirom da sam pre toga cuo samo stvari sa "Paket aranzmana",
dok su na koncertu Sarlo bili nesto sasvim drugo - razularena trojka. Njihov
debi "Bistriji ili tuplji covek biva kad..." je jedna od onih ploca prilikom
cijeg slucaja ne mogu a da ne razmisljam o tome kako je bilo moguce da
je radjena kod nas ili bilo gde na zemaljskoj kugli.
Nakon svih ovih godina raspad Sarla koji je usledio ne izgleda brz - ocigledno je da se radilo o dve jake autorske licnosti sa drugacijim idejama o pristupu materiji, sto se najbolje vidi u bendovima koje su ubrzo zatim Koja i Milan osnovali, dakle Disciplina Kicme i Katarina II. Iako bih se pre opredelio za Kicmu nego za EKV, moram da priznam da su ovi drugi imali vrlo vazno mesto u celokupnoj YU muzici. Kroz mnogo godina i albuma Milan i bend su preko takozvanog alternativnog rocka dosli do neke vrste 'zrelog' rocka usput ne izgubivsi mnogo na kvalitetu. |
Jos da dodam da obe knjige obiluju retko vidjenim fotografijama i jedino zalim da autor nije naveo detaljniju diskografiju u Fatalnom Ringispilu. Naravno, da je neko bolje vreme bilo bi jos lepse da je uz knjigu dosao i makar jedan CD sa nekim od retkih i neobjavljivanih snimaka, ali i ovako je vise nego dobro. Istinsko "secanje na nedozivljeno"!
*LUNA - "NESTVARNE STVARI" CD (Fatalamanga
Records)
Pa, kad nema dobrih novih izdanja daj nam
stara u novom formatu! Eto, Bale je najzad zavrsio CD verziju "Nestvarnih
stvari" i zato bez cekanja - narucite jos danas direktno od njega OVDE.
Da ne prosipam mudrost - siguran sam da
znate za Lunu i da ste vec culi ovaj album. Ako ste, kao i ja, zaludjenik
vinila verovatno vec imate "Nestvarne stvari" na ploci. U skorijem intervjuu
sa Baletom sam saznao da je ta ploca radjena samo u 920 primeraka, tako
da mozete da se smatrate srecnikom ako je posedujete. Cinjenica da je cak
jedan clan benda nedavno od mene dobio tu plocu (primerak vise) govori
o kakvom se raritetu radi.
Vec sam rekao da "Nestvarne stvari" cak
i na Helidonovom vinilu zvuci besprekorno, iskljucivo zahvaljujuci osmisljenosti
celog albuma koju je bend imao pre ulaska u studio. Svaki ton, svaki prateci
vokal, svaka tisina u pesmama je pazljivo razradjena i zabelezena na traci.
A govorimo samo o jednom ultra-nekomercijalnom i 'neiskusnom' bendu.
|
Ono sto je Bale poceo u Pekinskoj Patki je vec u Luni doveo do savrsenstva: kompleksna muzika, vesto rukovodjenje dinamikom i 'ceprkanje' po gitari. Zajedno sa bubnajrem Firchijem on je i zapoceo svoju muzicku 'karijeru' u Novom Sadu. Pevac Artur (u stvari Slobodan Tisma) je pre, a narocito posle Lune imao La Stradu (uskoro konacno dobijam njihov LP na vinilu, pa ce i recenzija uslediti). Jos '60-ih je svirao na gitarijadama sa svojim bendom kontroverznog imena Tile i 7 Grbavaca. Jasmina Mitrusic je klavijaturama davala bendu prostor i istovremeno pokrivala posao bas gitariste, dok je pratecim i glavnim ("Okean") |
Preslusavajuci "Nestvarne stvari" po milioniti put mogu samo da konstatujem kako mi je i dalje nepojmljivo da je jedna ovako dobra ploca uopste moguca od strane nekog malog benda. Stvari kao: "Lambo", "Ogledalo lune" i "Balder na prozoru" jednostavno treba cuti da bi se poverovalo njihovoj velicanstvenosti, dok ni ostatak albuma ne zaostaje za njima.
CD izdanje zvuci superiornije u odnosu na vinil (sto nije tako cest slucaj), a da Bale nije otaljavao posao govore odlican novi omot, te ukljucivanje tekstova na isti. Jos samo da se objave rani demo i koncertni snimci koji su zavrsili na kaseti "Hokej Klub Virginitas" i da umremo srecni. Bravo!
| *VLADA DIVLJAN - "SVE LAZI SVETA" CD
(Automatic Records)
Skoro 14 godina nakon poslednjeg (i prvog) solo albuma, Vlada Divljan nas je konacno udostojio objavljivanja svog novog samostalnog dugosvirajuceg projekta "Sve lazi sveta". Naravno, u medjuvremenu je Gos'n Divljan bio zauzet mnogobrojnim |
 |
Jedan od razloga je bio i najavljeni multimedialni dodatak na CD-u. Na njemu se nalaze desetine fotografija (Vlada od malih nogu do danas, preko svih bendova u kojima je bio), nekoliko video zapisa (kraci intervjui sa clanovima Old Stars Band-a, delovi koncerata, inserti iz australijskih kratkih filmova za koje je Vlada radio muziku/dizajn zvuka, Vlada se brije, Vlada jede sladoled, Vlada u studiu...), kao i biografije/diskografije svih ljudi u bendu. S obzirom da sa Vetar i Zastave stranica mozemo odnedavno da 'skinemo' mp3 verziju neobjavljene pesme "Marija" Idola iz '81, ocekivao sam jos slicnih bonusa na novom disku Vlade Divljana, ali uzalud. Nadam se da ce uskoro retki i neobjavljeni snimci Idola najzad ugledati svetlost dana.
"Sve lazi sveta" sadrzi 14 numera i prva stvar koja 'bode oci' je koliko je ovaj album mainstream. Dobro, ne mogu da kazem da sam ista drugo i ocekivao jer, najiskrenije, osim u ne tako cestim izuzecima, Divljan je uvek radio jako slusljive pesme. Sad, to sto se nisu sve od njih prodale u milionskim tirazima (dok su raznorazna djubrad vladala top-listama) je jos jedna od misterija tipicnih pop-konzumenata na prostorima bivse YU. Ipak, mnoge od pesama na novom albumu su 'ladno mogle biti potpisane od strane jednog Bajage ili cak Balasevica u pojedinim slucajevima.
Pesme na disku su nastale u periodu od 1980 pa do negde 1998 i verovatno da tu lezi zec. Mozda su te pesme predugo trajale da bi se o njima mogao imati neki objektivni sud od strane autora. "I uvek kad se" je odlicna pop stvar srednje-brzog tempa u Divljanovom stilu, sa predivnim klavijaturama i zarazanim ritmom, ali je pokvarena losim (neritmickim i, pretpostavljam, licnim) tekstom. Hej, pa znamo da Divljan to moze mnogo bolje! Sigurno mnogo bolje nego sto je slucaj sa "Smrad", "I Don't Want to be Ken" (zasto je ova pesma uopste zavrsila na disku?) ili potpuno nepotrebna obrada "Novo vreme" Buldozera.
Ostatak albuma je dovoljno jak sam po sebi i uz promenjen raspored stvari (moj predlog: 2,3,1,4,5,9,7,11,10,12,14) sve bi bilo onako kako i odgovara. Cinjenica je da je Vlada Divljan "King of Pop" sto se nase muzike tice i gotovo jedini koji moze da spoji lepe melodije i 'zasecerene' tekstove bez da zvuci ljigavo. Savrsen primer za to je "Lutka koja kaze ne"LP iz 1991 koji je Divljan snimio sa jos nekolicinom karaktera, zajedno nazvanim Vlada Gile Piko Svaba. Taj (nazalost jos uvek neprovaljeni) biser od albuma sadrzi pregrst fenomenalnih pop pesama i voleo bih da se ubuduce Vlada malo potseti tih dana. Nije to tako davno bilo, a vidim da se nijedna od pesama sa tog albuma ne nalazi u zivom repertoaru Old Stars banda. Srecom, "Ona je zla" zvuci kao 'outtake' sa "Lutka koja kaze ne" albuma, dok joj je "Kad te vidim" sledeca u konkurenciji. "Odnesi me" i "Jutros su" su predivne balada, ali je moj apsolutni favorit "Moj grad", u kojoj se cini kao da u refrenu peva i Srdjan Saper (sta se desavalo iza zatvorenih vrata studia, a?).
U celini album ima neki osecaj slican "Cokoladi" - oba albuma su produkcijski dovedena do savrsenstva, u datim uslovima, naravno. Ipak, "Sve lazi sveta" je verovatno najbolje i najadekvatnije snimljen i isproduciran album u nasim krajevima, a pretpostavljam da je Vladino iskustvo iz Australije prilicno doprinelo tome.
Ne znam kako ide sa prodajom ovog albuma, ali cujem da i u Beogradu i u Zagrebu ljudi imaju problema sa nabavkom CD-a. Nadam se da ce konacno objavljivanje "Sve lazi sveta" ustaliti regularnost snimanja i izdavanja Divljanove muzike. Siguran sam da covek ima jos mnogo toga da ponudi.
| *PARTIBREJKERS - "PARTIBREJKERS" CD
(Hi-Fi Centar)
Dugo, a verovatno i najduze, ocekivano rezidanje prvog albuma Partibrejkersa konacno je ugledalo svetlost dana zahvaljujuci facama iz Hi-Fi Centra koji su uspeli da nabave originalne trake i upakuju sve na CD format. Sa Brejkersima sam se prvi put susreo leta '84-te. Brat i ja smo fizikalisali za dzeparac dok je sa radia trestalo "Hiljadu godina". Toliko divljacke energije nisam nikad pre cuo od naseg benda i zeljno sam ocekivao da cujem JOS! |
 |
Kao i za mnoge druge bendove, kraj je i za Partibrejkerse dosao prebrzo. Ne secam se da sam ikad cuo/citao o razlozima preranog raspada, ali valjda je Manzanera 'nestao', Ljuba otisao, Anton malo radio u Placenicima, a Cane (opet, ovo je sve iz secanja, tako da se unapred izvinjavam ako lupam gluposti) pevao u Oktopodima.
|
Vec '86 bend se ponovo okuplja u izmenjenoj
postavi i sa bas gitarom. Snima se materijal za prvi album, koji se nekih
godinu dana kasnije i pojavljuje, minus stvari "Ja nisam tvoj" (kao gost
Toni Montano) i jedna koja se, mislim, zvala "Rock Fantom". Sledi treci
album, itd, itd.
Da ne bude zabune, posto su mi neki ljudi prebacili da sam preostar sto se tice kasnijih Brejkers albuma, nijedna od ploca koju su Brejkersi objavili posle prvenca nije losa. Cak stavise, drugi i treci album su zaista dobri, ali ipak |
Dakle, 14 godina nakon originalnog objavljivanja, prvi album Partibrejkersa je konacno reizdat i to na CD-u, a, nazalost ne i na vinilu. Opet, dobro je a je tako jer se moj primerak prve ploce gotovo izlizao od preslusavanja. Takodje, s obzirom da je nas vinil odvajkada bio uzasnog kvaliteta, lepo je sa ovog diska cuti svaki ton, svako okidanje zice, prateci vokal, bubanj, ...
| Imajuci u vidu manje-vise traljava reizdanja nekih nasih kljucnih ploca na diskovima, raduje da vidim da je Hi-Fi Centar uradio odlican posao. Drzali su se originalnog dizajna (nazalost, zbog velicine je i vinil ovde u prednosti), dodali dosta fenomenalnih fotki benda iz tog perioda i, kao vrhunac, nekoliko zgodnih isecaka iz stampe o nasim junacima. Zvuk je, kao sto rekoh, sa originalnih traka i perfektno je prebacen na CD format, tako da ne zvuci sterilno kao sto diskovi umeju da zvuce u vecini slucajeva. Jedina zamerka je da nije uvrstena "Radio Utopija" ili jos koja stvar iz tog perioda, ako su ista drugo snimili. Nadam se da ce se neko konacne setiti da skupi sve retke snimke Brejkersa tipa gorepomenute, "Ovde, | 
|
Ako bih trebao samo jednu nasu plocu da izdvojim kao meni najdrazu, onda je to, bez sumnje prvi album Partibrejkersa. Jedina nasa ploca bez ijednog loseg momenta, bez ijednog naivnog stiha, bez ijedne lose pesme. Evo, preslusavam je po petstosedamdesettreci put i odusevljenje ne posustaje.
| *V/A - "BLOODSTAINS ACROSS YUGOSLAVIA"
LP
Da, da, niko ne treba da bude iznenadjen. Jedina stvar koja zbunjuje je zašto se neka ovakva ploca nije pojavila i ranije. Cinjenica je da je jugoslovenski (a u celoj ovoj recenziji taj ce se pojam odnositi na SFRJ) punk od svojih prapocetaka privlacio paznju svetske javnosti (tacnije onih ljudi koji su za punkom i rock'n'rollom gledali van svojih lokalnih granica) i da se od pocetka '80-ih naovamo donekle pisalo o tome po fanzinima i magazinima izvan Yu, a trgovina originalnih Yugo punk ploca, kao i razmena kasetnih snimaka istih je gotovo cvetala. Nazalost, na momente se cinilo da je zapadu Yugo punk interesantan samo kao pobuna protiv komunistickog rezima (jedan od najpraznijih i najdosadnijih tekstova na tu temu je i cuveni "prikaz nesvrstanog punka iz Jugoslavije" objavljen u poznatom Britanskom magazinu cije ime ne zelim ni da pomenem), tako da donekle cudi tolika potraznja za plocama Pekinške Patke, Parafa ili Prljavog Kazališta, kada je cinjenica da muzicki (tacnije producijski) ovi bendovi zvuce inferiornije u poredjenju sa svojim zapadnjackim |
 |
Ako me secanje ne vara, prvi put sam cuo o prodaji naših starih punk ploca ljudima na zapadu negde sredinom '80-ih, da bi se te price krajem decenije i pocetkom '90-ih intenzivirale. Kruzile su price da pojedini trgovci punk plocama u Nemackoj za sinlgove Pekinške Patke nude i po tri nova CD-a po vašem izboru, što je zvucalo neverovatno sve dok i sam nisam stupio u kontakt sa jednim od tih predprodavaca i šokirao se astronomskim cenama Yugo ploca. U redu, ne zelim da napadam ljude u Srbiji koji šalju te ploce u inostranstvo - verovatno da i oni u sve to ulazu dosta truda, a sve zbog nekih sitnih zadovoljstava - ali postaje jasno da je (bar koliko sam ja obavešten) gotovo nemoguce pronaci Yugo punk ploce u dobro ocuvanom stanju u Srbiji, vec ako to zelite morate se
|
obratiti jednom od preprodavaca u inostranstvu, kao što je i omrazeni Ingo Eitelbach, koji ima obraza da prodaje "Plitku Poeziju" za preko trista maraka (pri tome tvrdivši da on jedva pokriva troškove)!!! Yugo ploce, tacnije plastika od kojih su pravljene, nikad nije bila visokog kvaliteta i nije bilo neobicno da ploce pucketaju i preskacu cak i prilikom prvog slušanja, a s obzirom da je masa originalnih traka izgleda zauvek izgubljena i |
"Bloodstains..." serijal je krenuo pre nekoliko godina u americi, kada su pocele da se pojavljuju piratske kompilacije tipa "Bloodstains Across California/Texas, itd" sa '77-'82 punk bendovima. Nedugo zatim "Bloodstains" virus se preselio i u Evropu, gde je trziste ogromno. Glasine kruze da gorepomenuti Ingo stoji iza "Bloodstains Across Yugoslavia" izdanja i gledajuci njegov katalog prilicno sam uveren da je to istina, ali ostavimo lihvara po strani i da vidimo koliko je ova kompilacija uspešno predstavila Yugo punk s kraja '70-ih i pocetka '80-ih: album otvara Pekinška Patka (nego kako!) svojim drugim singlom "Bolje da nosim kratku kosu"/"Ori, ori". Dobar izbor u svakom slucaju, ali cini mi se da bi više odgovaralo uvrštanje njihovog prvog singla. Slede Pankrti sa "Lepi in prazni" (priznajem da ranije nisam voleo ovaj singl, ali sada...dajem 4 litra krvi za njega!!!) i "Moj zivot je novi val" - odlicna stvar od još boljih Parafa (prica se da je ovaj prvi singl izašao u drugom izdanju sa bitno dugacijim miksom - da li iko moze da potvrdi ovu informaciju?). Autor teksta na zadnjem omotu albuma nije baš zadovoljan "Maksi singlom" Prljavog Kazališta, ali ja mislim da je taj 7" dobar nagoveštaj stvari koje slede (ali koje ce vrlo brzo i da se ugase) i "Majka" se odlicno uklapa u ovu kompilaciju. Nakon prosecnih pesama Termita i Problema (mislim, ipak je "Vjeran Pas" zakon!) sledi serijal slovenackih bendova tipa Kuzle i Buldogi, koji se nastavlja i na B strani sa Indust Bag i Lublanski Psi. Ne znam šta je to što mi je slovenacke punk bendove nekad cinilo toliko odbojnim - mozda je jezik u pitanju - ali nakon vise preslusavanja shvatam u kakvoj sam zabludi bio.
 |
"Bila je tako lijepa" stavlja osmeh na mom licu koji, manje-više ostaje do kraja slušanja druge strane, jer slede dve pesme sa prvog albuma Parafa, cak tri pesme sa prvenca Pankrta (verovatno i tri najbolje sa te ploce), "Ja sam mladic u najboljim godinama" od Kazališta (dobar i ocigledan izbor, ali mozda bi "Noc" više odgovarala), i za kraj apsolutni zvucni orgazam u vidu Pekinške Patke: "Kratkovidi magarac" i "Kontracepcija". Velika je steta da ova druga nikada nije zavrsila na singlu, jer pokazuje kakav je punk u Jugoslaviji i trebao da bude: brz, kratak, glasan i bezazleno glup(mislim na tekst u poslednjem slucaju)! |
Tekst na poledjini albuma je u redu, mada pati od faktografskih i pravopisnih gresaka. Uz svaku pesmu stoji godina, diskografska kuca i serijski broj izdanja, kao i reprodukcije omota ploca. Najveca zamerka je izbor pesama – ne vidim razlog neuvrstavanja stvari kao “Zlatni Papagaj” ili “Fenomen”, da pomenem samo neke (mada bi umesto nekih nebitnih stvari dobro isla cak i "Radio" od Tunela), ali shvatam da bi svaciji izbor bio znatno drugaciji. Ovako samo ostaje da se "Bloodstains Across Yugoslavia" oznaci kao kamen temeljac proboja Yugo muzike (i ne samo Yugo, jer su se pojavile i slicne kompilacije naizgled netipicnih zemalja, kao sto su Danska i Svedska) i, kako cujem, ljudi su veoma zadovoljni celokupnim rezultatom, a valjda je (posle zarade) to bio i cilj izdavaca.(S obzirom da je ovo piratsko izdanje, ne mogu pomoci oko adrese, ali pretpostavljam da ne bi bilo vecih problema doci do ovoga)
Što se tice vaznijih piratskih punk reizdanja, 1997 je bila bericetna godina. Bojim se da priznam, ali izgleda da su izvesni noviji bendovi i njihov uspeh zahvaljujuci izvesnim TV i radio stanicama širom sveta, u neku ruku doprineli i interesovanju za neke starije grupe i njihove ploce koje su delom doprinele (direktno ili indirektno) zvuku trenutno popularnih grupica. Zaslosno je da ti pioniri svojevremeno nisu mogli da rasprodaju cak ni svoje minimalne tiraze, i da su se njihove ploce godinama vukle po uglovima prodavnica ploca gde se drzalo najgore i najjevtinije smece, da bi gotovo preko noci postali vrlo trazeni i cene njihovih ploca se ustostrucile kod kolekcionara.
Uz "Bloodstains Across Yugoslavia", dve kompilacije australijskog punka s kraja '70-ih i pocetka '80-ih su najreprezentativnija (i najpriuštivija) izdanja teško nabavljivih stvari. Rec je o dva CD-a zajednickog naziva "Murder Punk - The Australian Years".
Prica kruzi da se iza ovih kompilacija krije Byron Coley - urednik odlicnog americkog magazina "Forced Exposure" - a naziv je okrutna šala i odnosi se na Martin Brajanta (Martin Bryant). Verujem da vam je to ime poznato: rec je o tasmanijskom mladicu koji je pre par godina ubio 35 ljudi u malom turistickom mestu Port Arthur. Ovoga puta šaljivdzije su otišle predaleko i kratke tekstove na omotima potpisale ubicinim imenom, kao i adresom, telefonom i faksom. Americki punk kolekcionar i mozak iza "Killed by Death" piratskih kompilacija, Rajan Ricardson(Ryan Richardson), je toliko "progutao" šalu da je pre dolaska u Australiju polao fax Brajantu i cudio se što mu ovaj nije odgovorio. Izgleda da nemaju fax masinu u samici.
Kvalitet Ozi punka (i muzike uopšte) zahteva poseban osvrt, tako da cu se ovde samo ukratko pozabaviti time: sve je pocelo ranih '70-ih kada su Saints i Radio Birdman radili ono što je u Americi tek uzimalo maha - u to vreme su jedino Dictators bili iole znacajni,
Zajedno sa lagano zahuktalim D.M.Z. I The Real Kids, a i oni su bili predaleko od bilo kakvog komercijalnog uspeha. Nedugo posle njih pojedini Australijanci su shvatili da punk u stvari moze dobro da posluzi kao ventil za ispuštavanje frustracija prouzrokovanih višedecenijskom represijom anglosaksonskog konzervatizma. Ovo je tema kojom bi ipak sociolozi trebalo da se bave i ostavicemo je po strani, nadam se samo da necete steci utisak da se do pojave punka u Australiji zivelo kao u "mracnom dobu", ali bilo je veoma loših perioda i cini se da je agresiju punka zapocela konacna borba do smrti sa tupavim zaostavštinama britanske kolonizacije. Da sve nije samo puka slucajnost govori i cinjenica da su moji novi sunarodnici još u '60-im (zajedno sa "bracom" Novozelandjanima) otpoceli ispoljavanje svog negodovanja kroz rock'n'roll, o cemu najbolje govore polulegitimne kompilacije punka iz '60-ih "Ugly Things", koje bez po muke dobijaju bitku sa svojim americko-evropskim konkurentima. S obzirom da veliki deo tekstova ovih, uglavnom prilicnom nekvalitetno snimljenih pesama zvuce nerazumljivo za moje uho, moguce je da se tekstopisci nisu uvek bavili temama tipa "Mi protiv njih", ali je zvucni napad bilo tolikog intenziteta, da se mnogima, verovatno, ledila krv poslušavši uvodne taktove nekih od pesama sa "Murder Punk" kompilacija.
Za razliku od "Bloodstains Across Yugoslavia" izdavaci ovih kompakt-diskova su bili dovoljno ljubazni da uvrste kompletne singlove i EP-je, tako da je svakom kompletisti kupovina ovih albuma dobrodošla. S obzirom da vecina ovih singlova dostize cenu od preko 100 australijskih dolara po komadu, lakom racunicom dolazi se do zakljucka da umesto 1500$, koliko biste platili za sve ovo na vinilu, za 60$ (30$ po CD-u) dobijate sve to na trajnom parcetu plastike - što je primer da i toliko pljuvani kompakt-diskovi mogu posluziti u dobre svrhe.
Preslušavajuci ovih 11 bendova stice se utisak da je Ozi punk u to vreme bio prilicno udaljen od americkog i britanskog, i lakše ga je porediti sa Yugo punkom, uz napomenu da su Ozi bendovi ipak imali vecu slobodu u studiju i da sve zvuci puno prljavije, kako i treba. Ove kompilacije su i odlican dokumenat razlicitosti - zestoki pop bend The Scientist odlicno ide pre metaloidnih The Chosen Few, dok bazicni punk Leftovers zvuci kao logican nastavak r'n'r nastrojenih Fun Things.
| Tu su i The Victims iz Perta, koji su se
u svojim tekstovima bavili naizgled trivijalnim temama ("Television Addict",
"Disco Junkies") – bas kao i njihovi srpski savremenici Pekinška Patka.
Kao što to obicno i biva slucaj, ove grupe su sijale plamenom prejakog intenziteta da bi mogle duze da opstanu - posle par singlova bend bi se raspao, i jedino su The Scientists uspeli da objave album u originalnoj postavi, da bi se ubrzo zatim raspali, pa opet okupili i radili nešto potpuno drugacije. Neki su duboko |
 |
Cini mi se da ce se kroz koju godinu, kada se na kraju decenije rekapitulira trenutna dekada, na '90-te gledati kao na vrlo mršave što se originalne muzike tice. Puno mršavije cak i u odnosu na '80-te. Srecom ponuda kvalitetnih reizdanja i neobjavljivanih snimaka nikada nije bila bogatija nego '90-ih, definitivno najviše zbog mogucnosti plasiranja takvog materijala na kompakt diskovima. Voleli ih mi ili mrzeli, CD-ovi su ovde i ostaju tu bar još neko duze vreme. Ja licno nisam ugrozen njihovim prisustvom - i dalje kupujem dosta ploca i odlucujem se uvek za vinil, osim ako na CD-u ima nekih dodatnih pesama, ili ako je izdanje samo na CD-u. Vecina bendova (cak i starijih tipa Velvet Underground, The Stooges, gomila '60's punka...) odlicno zvuce i na kompakt diskovima, nasuprot tvrdnjama vinil fanatika.
Album kojim cemo se zabavljati u ovoj recenziji je izdat samo na CD-u i radi se o do sada neobjavljivanom materijalu jedne od najboljih ikad australijskih grupa - X. S obzirom da su oni nepoznanica našim r'n'r konzumentima, moram da napomenem da se ovde nikako ne radi o odvratnom L.A. bendu istog imena - Australijanci su osnovani pre Amera i lepo je videti da se do današnjih dana nisu mnogo obazirali na komercijalni uspeh svojih plagijatora (po imenu) i da su ostali dosledni odluci da ne promene ime. Sve je pocelo 1977. Australijski kontinent, iako najizolovaniji na svetu, nije uspeo da ostane nezarazen virusom punka, mada je cinjenica da su se i pre toga - 1974 - Australijanci nezavisno od bilo koga oglasili pre-punk bendovima The Saints, kao i bendovima iz kojih su nastali druge Ozi legende Radio Birdman(konkretno: TV Jones i The Rats). Te 1977 godine Ian Rilen je napustio mesto basiste u najviše obecavajucem (što se vrlo brzo nakon toga i ispunilo, narocito u njihovim bankovnim racunima) australijskom bendu Rose Tattoo. "Tetovirana Ruza" su u to vreme slovili za grupu bucnih, prgavih delikvenata, a Ian Rilen je, cak i u bendu sa takvom reputacijom, "štrcao kao pseca muda" što se loseg ponasanja tice. Napustio ih je jer su bili isuviše mlaki za njega. Nedugo zatim "zaglavio" je sa grupom istomišljenika i nastali su X, koji - uz promene i pauze - postoje i danas. Zbog ko zna cega, X su u više od 20 godina postojanja objavili jedva tri albuma i nekoliko pesama na kompilacijama. Prvi "X-Aspirations" je odlican dokumenat sporije brutalnosti benda u 1979 i jedan od Top 10 Ozi albuma. Tek 1985 se pojavio njegov naslednik "At Home With You", savršen primer da i sporija muzika ume da itekako bude snazna. Poslednji studijski album "And More" je usledio nakon par godina i njihovo je najkomercijalnije izdanje koje im nije donelo uspeha koliko zasluzuju, dok su Ozijevci utovaljivali glad za r'n'r-om u bendovima kao što su God, Celibate Rifles i Cosmic Psychos.
Ovaj zivi album o kome govorimo ovde je snimljen 8-og Jula 1978 u Sidnejskom pabu "Stagedoor Tavern". Mat Dikson(Matt Dickson) je bio jedan od obozavalaca koji je pratio X na gotovo svakom koncertu. U to vreme se nije lako dolazilo do novca za studijske snimke, pa je Mat snimio koncert za kucnu upotrebu, to jest do dana kada se u prodavnicama ne pojavi prvo X vinilno izdanje. Srecom kaseta je sacuvana i nedavno je objavljena na CD-u u ogranicenom tirazu od 1000 primeraka. Snimak je napravljen na najobicnijem kasetofonu, iz publike, tako da zvucne cepidlake mogu ovde da prestanu da citaju. Slab kvalitet zvuka je stostruko nadoknadjen odlicnim pesmama i ubitacnim setom koji su te veceri X odsvirali. Prva stvar koja zapada u oci je da je svega 6-7 kasnije snimljenih X pesama zastupljeno na ovom albumu. Još više cudi to što su neke od tih pesama tek studijski snimljene posle 7 godina, tako da je vecina od 24 stvari objavljena po prvi put.
 |
Druga i najvaznija stvar je to da bez obzira koliko energicno X zvuce u studiju, koncert je trenutak gde se ta energija udesetostrucava i preti da pocepa membrane zvucnika i bubne opne. Najozbiljnije, rock'n'roll nikada nije zvucao snaznije i opasnije u Australiji nego te veceri. Cak i u obradama zašecerenih pop-hitova "Dream Dream Dream", "She's So Fine" i "Runaway" X uspevaju da |
Praceni promenama u grupi i smrcu (dvojica clanova su umrli - prevelika doza droge i nesrecni slucaj greškom doktora nakon rutinske operacije) X nikad nisu zaziveli ono što su obecavali na pocetku njihovog postojanja. Ipak, dva od tri studijska albuma vaze za nešto najbolje što je Australija ikada imala da ponudi i ostaju inspiracija, cak i generacijama rodjenih kada su X vec imali nekoliko godina iza sebe. "Live/8 July 1978" je neoboriv dokaz da je ova zemlja i u to vreme imala šta da ponudi, te da gomila odlicnih bendova u '60-im nije bila slucajnost. Verujte da kada kazem "Punk rock" mislim na ovaj CD, sa svim svojim rifovima, zestinom i dinamikom i srecan sam da je Australija dobila svoj najbolji punk album dvadeset godina nakon njegovog snimanja. A svet tek treba da nauci.
*DEAD MOON - "HARD WIRED IN LJUBLJANA"
CD
U redu, kupio sam ovaj disk samo zbog naslova.
Iako pratim Dead Moon u poslednjih nekoliko godina, moram da priznam da
ne umirem za svakim njihovim izdanjem (mozda i zbog finansijskih razloga),
tako da ni ovaj ne bih narucio naslepo da se zove na primer "Hard Wired
in Amsterdam" ili slicno. Naravno da bi mi draze bilo da je "Hard Wired
in Belgrade", ako znate šta mislim.
Album je uglavnom snimljen na koncertu
u Ljubljani (cak se i zahvaljuju The Spoons, koji su izgleda bili predgrupa)
koji je svakako trebalo videti. Vecina od dvadeset pesama je sa albuma
objavljenih nakon takodje zivog "Liveevil" duplog albuma. U tome i lezi
glavni problem - cini se da kvalitet Dead Moon pesama opada na poslednjih
par albuma, tako da ni ovo predstavljane uzivo nosi i nekoliko slabijih
brojeva. Srecom, takvih je vrlo malo i definitvno su u senci favorita koji
cine ostatak CD-a. Da li bih trebao sve da nabrojim? Drugi put. Dead Moon
izdanja nikada nisu bila zvucno kvalitetna, a ovaj, iako relativno cistiji,
pati od previše basa u miksu (svaki put moram da podešavam pojacalo).
Danas, kada je dobrih r'n'r bendova sve
manje i manje, lepo je videti da se sa Dead Moon još moze racunati, što
ce, nadam se, dokazati i njihov sledeci studisjki album, kojeg ocekujem
uskoro. Kao dodatak dolazi i CD za kompjuter sa više od pedeset minuta
dokumentarca, zivih snimaka i intervjua s bendom. Suvisno je reci da je
odlican.
*PEKINŠKA PATKA - "SVE OD PEKINŠKE PATKE"
CD
Cini se da piraterijskim glavešinama u
Srbiji nije dugo trebalo da pokušaju da sa opare objavljujuci neke od najboljih
Jugo ploca ikada, tako da nakon gotovo besprekornog (Laibach kao bonus?!?!,
"Oko Moje Glave" preskace, promenjen raspored pesama) "'Paket Aranzman'/'Bistriji
Ili Tuplji Covek Biva Kad...'" CD-a stize i disk sa gotovo kompletnom diskografijom
Pekinške Patke. Nazalost, i pored toga što bi bilo dovoljno mesta, nedostaje
singl "Biti Ruzan, Pametan i mlad"/"Bela Šljiva" iako su obe pesma zastupljene,
naravno, u okviru "Plitke Poezije”(doduse u ponovno snimljenim verzijama).
Tehnicki gledano, ovo izdanje je moglo biti puno bolje uz kvalitetnije
graficko rešenje omota, više fotografija (bar je to prilicno dostupno),
tekstova, omota ploca i manje tzv. štamparskih grešaka. Srecom, svoju ozbiljnost
u radu i dobar smisao za humor, proizvodjaci ovog diska koriste logo i
seriski broj najvece izdavacke kuce iz susedne nam zemlje.
| Propratni tekst je dovoljno dobar, ali isuviše kratak i bez znacajnih faktografskih podataka. Ocekivano, pisac teksta pocetni period benda uzdize u nebesa, a album "Strah Od Monotonije" opisuje kao "jasan kreativan pad" i time me tera da pomislim da sam verovatno jedina osoba koja tu plocu voli gotovo isto kao "Plitku Poeziju". Sigurno je da to nije ona Patka na koju smo naucili do tada, ali nikako se ne radi o kreativnom padu, vec o uspelom pokušaju oprobavanja drugih stilova. Jeste da taj kontroverzni drugi album opasno balansira na granici patetike u Continim "zrelim" tekstovima, ali tek danas shvatam koliko je bilo hrabro (u sociološko-politickom smislu) raditi tako nešto u ona vremena. Da ne zaboravimo da je jedino takva ploca kao što je "Strah Od Monotonije" mogla da okurazi bendove kao Luna i Dobri Isak (ciji kasetni album "Mi Placemo Iza Tamnih Naocara" zasluzuje objavljivanje na CD-u pothitno). Oba albuma i singl "Bila Je Tako Lijepa"/"Buba-Rumba" su snimljeni direktno sa ploca (ovo,svakako, |  |
P.S. Nova vest je da je "Plitka Poezija" objavljena kao piratsko izdanje negde u Zapadnoj Evropi (pretpostavljam u nemackoj) - ocekujem svoj primerak svakog dana, pa ce tada da usledi i prikaz.
Debeli Raša je bio neumoran u poslednjih godinu dana i isporucio ova cetiri strip izdanja koja sam nestrpljivo poceo da razgledam još u avionu na polasku iz Beograda. No, vrlo brzo umor je došao po svoje i koristio sam dugo putovanje za što je moguce više spavanja, a iscitavanje ovih strip magazina odlozio do povratka u Australiju. Prijatno iznenadjuje cinjenica da je danas moguce objavljivanje ovako tehnicki savršenih izdanja (kao i kolicina strip magazina i fanzina koji se trenutno objavljuju u Srbiji) i da postoji gomila autora, tako da je raznovrsnost materijala na visokom nivou. Nazalost, moram da konstatujem da je vecina stripova zastupljena ovde neoprostivo loša, neinspirativna, dosadna, bespotrebno vulgarna i besmislena, te da bi bilo puno bolje da je umesto cetiri prosecna uradjen jedan zaista odlican strip album sa radovima najboljih autora, kao što su: Neda Dokic, Rastko Ciric, Aleksandar Zograf, Ivana Filipovic, Mr. Stocca, Wostok, Pavlic & Miladinov i još poneko.
 |
*CAN - "SACRILEGE" 3xLP
Ako se ikad objavi objektivna studija dosadašnjih ucinaka za sveopšti znacaj r'n'r-a, The Velvet Underground i Can bi morali zauzeti prvo mesto po kvalitetu i uticajnosti. Za razliku od Velveta (kao i The Stooges, ne zaboravimo njih) koji su prisutnu u mom zivotu od pre petnasetak godina, Can se nikako nisu uklapali u moje zamišljanje r'n'r-a kada sam pozeleo da ih više istrazujem krajem '80-ih i tek pre par godina me je dobrano udarila njihova silina. Otada su sveprisutni. Zanimljivo je da su oba gorepomenuta benda imali izuzetno slican pristup muzici i crpeli inspiraciju sa istih |
Mute su nanjušili interesantan poduhvat i kontaktirali ljude koji bi bili zainteresovani za "posao". Bilo bi interesantno cuti šta bi Mark E. Smith, Jon Lydon i Julian Cope uradili, ali su oni (opravdano) odbili, obrazlazuci to da su originalne pesme isuviše dobre da bi se dirale, i u pravu su. Svejedno, ugledavši ovaj trostruki vinilni album u second-hand sekciji lokalne prodavnice ploca po pristupacnoj ceni, zgrabio sam ga i odneo do gramofona da ga isprobam. Vrlo brzo sam odlucio da ga kupim i otada se retko skida igla s njega.
Ako treba da se popljuje elektronska muzika za igru tu sam, ali Can pesme su toliko ritmicne da su prosto vapile da ih neko "dotera" uz pomoc moderne tehnologije i vecina na ovim plocama je uspela u tome. Naravno da nijedna "obrada" nije uspela da nadvisi original, ali mnogi su svojim pesmama pruzili interesantnu sliku kako bi Can zvucali danas (a voleli bi smo i da ih zaista cujemo i nadam se da ce doci do nekog ponovnog okupljanja). Najmanje uspele pesme su one prenatrpane "15649380 otkucaja u minuti" ritmovima, ali sam siguran da ce i par takvih doci do svoje publike. Brian Eno je osvezio "Pnoom" i šteta da nije uspeo da uradi remiks "Uphill". Kao što i sam rece, nikako nije mogao da uradi nešto i priblizno dobro kao original (a ko bi i mogao). Sonic Youth su uradili ocekivano dobar remiks "Spoon", dok je Sunroof Mix "Oh, Yeah" potvrdio da se radi o jednoj od najboljih pesama Can. Ostatak albuma je ne manje kvalitetan uz neverovatno mainstream "Yoo Doo Right" 3P Mix - garantovan hit-singl. “Vitamin C” U.N.K.L.E. MIX moze biti primer kako uraditi dobar remiks, a da to ne zvuci dosadno i sterilno, a “TV Spot”, koji je remiksovao Bruce Gilbert iz Wire, potvrdjuje da nije neophodno drzati se previse originala.
Desilo se ono nepredvidivo - da mogu da odslušam preko sat vremena elektronske igrajuce muzike a da se zabavljam, i jedino zalim da se nije više zašlo u Malcolm Mooney fazu, kao i pretecu tehno muzike - neverovatnu "Mushroom" sa "Tago Mago" LP-ja. Ne treba zaboraviti ni uticaj Can na naše bendove - Igra Staklenih Perli su obradili "Mushroom" (doduse samo tekstualno) na svom prvencu. Kako je Malcolm Mooney nedavno izjavio, Can su krajem '60-ih svirali u Beogradu i voleo bih da neko potvrdi ovu vest.
I za kraj, Can “euforija” traje i u Australiji, gde sada, vise od 30 godina otkako su Czukay, Karoli, Liebzet, Mooney i Schmidt uradili snimke u dvorcu Scholss Norvenich, inace ispodprosecna, grupa GVBG donekle dominira radio-talasima svojom obradom Can klasika “I Want More”. Zasto da ne?
*PEKINSKA PATKA – “PLITKA POEZIJA” LP(bootleg)
*V/A – “KILLED BY 7 INCH #5” 7”EP(bootleg)
Joj, radosti! Pirati po Zapadnoj Evropi su nanjusili mali rudnik zlata u ponovnom objavljivanju nasih pankera “u sakou starom”. Ono sto je pre nekoliko godina, sa ubacivanjem “Bele sljive” na “Back to Front Vol.6”LP-ju, izgledalo kao prijatni incident preraslo je u, nadam se, svakodnevnicu.
Pre kojih godinu dana dosao sam do primerka (jednog od 300) “Killed by 7 Inch #5” singla, a nekoliko meseci kasnije i do piratskog reizdanja “Plitke Poezije”. Uvrstavanje “Plastike” Idola na kompilacijskom 7’ EP-ju uz jos tri opskurna pank benda ima apsolutnog smisla. Iako Idoli nikada nisu bili ni blizu panku, moram da priznam da se ova pesma savrseno uklapa sa ostalima na singlu, kao i u celokupan koncept uopste. Breakouts i Geza X su vise nego prosecno dobri, dok su The Cigarettes sa “Frivolous Disguises” daleko najbolji od tri “strana” benda. Izuzetan kvalitet zvuka krasi ovu plastiku, uz minimum krckanja, koje je cesto zastupljeno na piratskim izdanjima. Tekstovi svih stvari su odstampani na unutrasnjem omotu. Ah, da, na “Killed by 7 Inch #4” zastupljen je i Elektricni Orgazam, ali u trenutku dok ovo pisem i dalje ne znam sa kojom pesmom.
Iako sa sigurnoscu tvrdim da znam ko se krije iza objavljivanja gorepomenutog singla (ali iz postovanja prema istoj osobi, to ostaje tajna), priznajem da mogu samo da naslucujem ko i gde je objavio “Plitku Poeziju” LP. Prica se da potice iz Nemacke, sto ne iznenadjuje, ali i ne suzava bitno listu “osumnjicenih”. Za razliku od traljavog domaceg piratskog objavljivanja CD-a “Sve od Pekinske Patke”, iza ovog najnovijeg poduhvata stoji neko ko se potrudio da sve upakuje sto je bolje moguce.
Nazalost, nema nikakvog teksta o bendu, ali je omot, uz cari kompjutera, bolje uradjen od originalne verzije. Naslovna strana je nesto izmenjena reprodukcija originala, uz uvecanu fotku grupe i, takodje veca slova u drugacijem “fontu”. Ne verujem da sam jedini koji je pristalica teorije omota – znate ono: kad u rukama drzite plocu benda koji nikad niste culi, ali vam omot govori da se radi o odlicnom izdanju. Isti slucaj je i sa ovim albumom – jedan pogled na fotku grupe dovoljan je da shvatim ono isto sto sam shvatio kad sam prvi put video omote Ramones “Ramones” i “Rocket to Russia” albuma, “Down on the Farm” i “Cosmic Psychos” Cosmic Psychos ili “Tapping the Source” The Lazy Cowgirls”, a to je da ce ova ploca da donese beskrajna zadovoljstva. Na poledjini opet vidimo svu cetvoricu ponaosob, uz mini-reprodukcije omota ostalih izdanja Pekinske Patke. Mastovita duhovitost pirata se zapaza u logou izdavaca – “Jugopunk” – koji je uradjen u stilu starog Jugotonovog logoa.
I ovaj album donosi pregrst bonusa, ovog puta sa fenomenalnim prvim singlom (neopravdano izostavljen sa “Sve od…” CD-a), takodje odlicnim trecim 7” i tri pesme (“Strah”, “Krug” i “Neko”) sa Patkinog drugog LP-ja (ispod cije reprodukcije na poledjini je napisano “other tracks aren’t punk”). Sad, zaista ne vidim cemu objavljivanje tih tri stvari (koje su, uzgred, kao i ceo “Strah od monotonije”, prvoklasne), ali od viska ne boli glava. Dakle, uz 23 pesme na ovoj ploci nikome ne sme biti dosadno. Meni sigurno nije, cak ni posle vise desetina preslusavanja. Kako i moze - te 1979 imao sam samo 9 godina kada sam prvi put cuo i video Contu i ekipu kako u emisiji “Leto na Adi” deru “Poderimo rok”. Mlad i zbunjen, pitao sam majku sta je to “panker”, na sta je ona odgovorila da je to neko ko nosi stare sakoe, bedzeve i slicne stvari (dobro se secam da nije nista pogrdno rekla o tome). Tog trenutka znao sam da je to ono sto i ja zelim da budem i, bez preterivanja, siguran sam da je Pekinska Patka tada bitno promenila tok stvari u mom zivljenju.
Slusajuci sada ove pesme nakon 20 godina i dalje radja pitanje kako je moguce da smo imali ovakav bend? Slazem se da smo imali dobrih pank bendova koji su bili Patkini savremenici (ne i koliko smo trebali da imamo), ali nijedan od njih nije ostavio tako dobar zvucni zapis kao “novosadska urbana bagra”. Izgleda da je dosta “kriticara” smatralo Pekinsku Patku za neku salu, parodiju, sta li. Valjda su se vise primali na “angazovane” pankere. Bili su slepi kod ociju da vide da je svaki Patkin tekst govorio o kljucnim “problemima mladih” (uglavnom muskaraca) bolje nego sve pesme nekih tamo Pankrta zajedno. To sto su ti problemi bili seks, a ne socijalizam, pank, a ne tovarisi, fundamentalna je razlika izmedju nasih i “njihovih” pank favorita.
| Stihovi kao: “…I dok tebe jure tetke, ja
uzalud cuvam metke…”, “…ma, ko je sljivi, mi sviramo pank…” i (moj favorit)
“Ova grupa se zove Pekinska Patka. Bale, Mare, Cila, Conta se bore za jugoslovenski
novi talaaaaaaaas!” mozda i jesu smesni i naivni,
iako se iza tih Continih vapaja kriju osecanja mnogih od nas. Mozda je Conkic ispevao svoje frustracije na saljiv nacin da bi ih lakse uklopio u brze, kratke i zestoke pesme. Svejedno, sta god da je, savrseno funkcionise, sto je i najvaznija stvar u svemu tome. Zvuk na ovom vinilnom reizdanju daleko superiorniji u odnosu na “Sve od …” disk. Stvari sa “Plitke Poezije” gotovo da ne krckaju, a ista stvar je na podnosljivom nivou na ostatku albuma, sto cini srecnim sve nas koji nemamo originalna izdanja. Pretpostavljam da je radjeno nekih 500-100 primeraka, a ne bih znao reci koji je najbolji i najjevtiniji nacin da se dodje do ove ploce. Ja sam svoju narucio iz Finske. |
 |
Zalosno je da Pekinska Patka nikada nije zaradila onoliko koliko je vredela, pa i to da Conta i ekipa i ovog puta ostaju bez love. S obzirom da Conta drzi originalne trake kod suraka u Srbiji, mozda je delimicno i njegova greska sto sam nije to objavio ranije. Usput, kruzi prica o mogucem objavljivanju Patkinih demo snimaka iz ’79 na vinilu. Naculjite usi.
Nekoliko puta godisnje najveca biblioteka u Perthu organizuje velike rasprodaje polovnih knjiga svih zanrova i formata. Radi se o knjigama koje se odavno vise ne pozajmljuju iz biblioteka, a medju njima ima I dosta toga na stranim jezicima, ukljucujuci I srpski, sve po smesno niskim cenama.
Na poslednjoj rasprodaji naleteo sam na nekoliko nasih romana: Andric, Kis, Jovan “Pinki je video Tita” Popovic… U hrpi knjiga ugledao sam I roman interesantnog naslova “Ivicom puta” autora Momcila Stojanovica, za koga nikad nisam ni cuo. Brzo sam presao preko nekoliko prvih recenica I ucini mi se zanimljivom, te je kupih. Ispostavilo se da mi je instikt bio ispravan.
“Ivicom puta” je kratki roman (od kojih 120 stranica) objavljen od strane Slova Ljubve u Beogradu 1973. i ovo izdanje je radjeno u samo 1000 primeraka. Prica je to o Sreti Bozinovicu, dvadesetdvogodisnjem mladicu iz neke Palanke (nadam se da nije Smederevska u pitanju) koji dolazi u Beograd u potrazi za poslom i (da ne odam previse) ubrzo dolazi do zapleta sa tragicnim posledicama.
|
Ime Momcilo Stojanovic mi je zaista nepoznato,
ali sudeci po ovom romanu radi se verovatno o piscu-amateru, sto nikako
nije uvredljiv termin. Cinjenica je da se ovde ne radi niokakvoj ‘knjizevnosti’
vec o pravom rock’n’roll romanu punom opstih mesta, naivnih momenata i
klisiranih karaktera. Gospodin Stojanovic mozda ne rukuje jezikom najbolje(nije
ni prvi ni poslednji), ali je ocigledno da ima sta da nam isprica, a to
je, ipak, mnogo vaznije. Njegova iskerenost je na momente brutalna
i neizbezna, a depresivna svakodnevica velikog grada u kome vlada otudjenost
i nema posla za mlade preovladjuju ovim romanom.
|
Izgleda da je sudbina nasih bendova s kraja 70-ih i pocetka 80-ih uniformisano isla u dva smera: jedni bi razvukli svoje karijere objavljujuci sve losije ploce, dok bi drugi sagoreli prerano, ostavivsi za sobom tek po koje izdanje. Grupa o kojoj cu da naglabam u redovima sto slede je prevarila sudbinu - rasturila se prebrzo da bi se nakon nekoliko godina vratila u zivot i, na nesrecu, objavila nista ni priblizno kvalitetu ranijih radova.
"Ne veruj u idole" se zvartela na radio-talasima odmah po objavljivanju prvenca Pilota i brzo sam bio osvojen dobrim melodijama. Jedanaestogodisnjem klincu kao ja te 1981. nas novi talas i pank su bili svakodnevna dijeta i momci sa Banovog Brda su zvucali dovoljno dobro da se stave na jelovnik. Ipak, tek kad sam cuo "Svi smo mi ponekad andjeli" bio sam potpuno 'pokosen'. Naravno da nisam imao pojma o cemu Kiki peva, ali muzika je bila ono sto nisam mogao danima da izbijem iz glave.
S obzirom da se prijatelju iz zgrade blizio rodjendan moj brat i ja smo mu kupili prvi album Pilota za poklon, znajuci da cemo tako i mi moci da ga slusamo koliko hocemo (nazalost, taj prijatelj je poginuo '94. i prosle godine je jos jedan njegov rodjendanski poklon iz '81.- prvi LP Rok Masine - uvrnutom igrom slucaja dosao u moje vlsnistvo).
Z.V. je odmah na rodjendanu (uz obavezne sendvice, koka-kolu i tortu) zavrteo Pilote. Nakon prvog i mnogih kasnijih preslusavanja osim gore pomenutih pesama (koje otvaraju A i B strane) nisam nalazio nista uzbudljivo na albumu, tako da sam brzo izgubio interesovanje za bend.
Drugi LP "Dvadeset godina" nije privukao nimalo moje paznje i danas se, osim refrena naslovne pesme i crvenog omota, ne secam nicega u vezi njega (ko je raspolozen da se otarasi svog primerka neka stupi sa mnom u kontakt SADA! ( - naravno, u medjuvremenu sam ga nabavio). A onda su nestali, navodno snimili nikad objavljeni treci album, da bi se '86 vratili na kratko demo snimkom "Kada sanjamo". U to vreme nikakvi Piloti mi nisu trebali, ali iskreno govoreci, pesma je zvucala kao odlican komercijalni pop koji zasluzuje masovnu konzumaciju, za razliku od ljige koja se tada prodavala. "Kao ptica na mom dlanu" je bitno promenila stvari za bend, ali u taj period i ono sto je sledilo ne zelim ni izbliza da privirujem ovde.
Prilikom nedavne razmene kaseta od ortaka sam trazio da mi snimi prvi LP Pilota, ocekujuci da cu ga preslusati par puta i vratiti u 'arhivu', verovatno zauvek. Na srecu, desilo se suprotno - kaseta retko kad da se vadi iz deck-a. Cak stavise, dok ovo pisem nalazim se u konaku jednog manastira i Piloti su jedna od tri kasete koje sam poneo za 'trenutke opsutanja i razonode', tako da su na frekventnoj rotaciji.
Tek sada sam uvideo da se iza dva ocigledna hita nalazi jos 8 isto tako dobrih, tacnije boljih pesama. U ispod 30 minuta (kako i treba) Piloti su uspeli da napakuju 10 kratkih i uglavnom brzih i energicnih stvari. U nedostatku domaceg termina reci cu da se radi o verovatno najboljem nasem (mislim i na SFRJ) power pop albumu. Posmatrajuci sa ove distance izgleda da su Piloti svojevremeno jedini donekle sledili putokaze "Plitke pozeije" shvativsi da se svakodnevne frustracije odlicno mogu ispevati uz brze i dopadljive melodije.
Nazalost, prvi LP Pilota nosi tipicne mane onog vremena - cini se da su pesme izgubile dosta energije u studiju. S obzirom da su Piloti tada s ponosom nosili etiketu mod benda, navodeci The Who i The Jam kao velike inspiracije, cudi ska tretman bar polovine pesama na ovom albumu. Ne iskljucujem mogucnost da je to bilo isforsirano od strane ljudi iz PGP RTB-a sa namerom da sve zvuci slusljivije i u trendu. Iritantno je koliko su nasi bendovi svojevremeno koketirali sa ska i rege muzikom, gotovo svaki put bez mnogo uspeha. Isto vazi i za Pilote - gitare su morale biti mnogo glasnije nego sto jesu i radije bih da cujem "dvojke" umesto punih akorda. Kikijev stil pevanja ume dobrano da ide na nerve u pojedinim trenucima, narocito onda kada peva kao da mu je neko zabio viljusku u buljanfer, mumlajuci u mikrofon stihove koje nikako ne mogu da provalim. Doduse, s obzirom da neke pesme uz dosta ironije oslikavaju prilicno mracnu socijalnu sliku, ne bih bio iznenadjen da je Gos'n Lesandric namerno u studiu 'folirao' pojedine stihove da bi izbegao mogucu cenzuru. S druge strane, zadivljujuce je koliko bubnjevi savrseno zvuce na ovoj ploci i superiorno u odnosu na ostale instrumente. Steta da Nenad Atanasijevic nije zavrsio u nekom pank bendu.
Album otvara "Ne veruj u idole", vrlo svarljiva pop pesma, s razlogom koriscena kao adut u promociji albuma. Kroz maglu se secam reklamnog spota za TV, snimljenog na nekoj (verovatno isceniranoj) zurci, dok je legendarni DJ Zoran Modli na radiu pustao istu pesmu pevajuci "Ne veruj u Pilote". Tada je to imalo smisla, s obzirom da sam mislio kako je ta pesma u neku ruku atak na Idole.
U drugoj stvari "Nina" se uvidja pun potencijal Pilota u ovladavanju zestokim pop melodijama. Uvodni rif je toliko zarazan da su slobodno mogli da ga forsiraju tokom cele pesme i zasluzuje epitet klasicnog power pop rifa.
"Imam diplomu" je jos jedna stvar koja bi bolje zvucala bez ska gitara, i uz cvrsci tretman gorko-ironican tekst bi dosao do punog izrazaja. Srecom, istu gresku ne ponavljaju u "Momci iz kraja" i outsajderske poruke pracene energicnom svirkom udaraju pravo u glavu.
"Novo odelo" je takodje odraduilo svoje na radio-stanicama i za ovu stvar je uradjen i spot. Kiki se otvoreno identifikuje sa modovima, pevajuci o ekipi koja nozi "ista odela" i vozi "iste Vespe kroz grad", i jedino mogu da zalim sto nisam bio i sam deo te ekipe.
Tek sada uvidjam da se iza predivnih melodija u "Svi smo mi ponekad andjeli" krije nimalo lepa slika o incestu (u prvoj strofi), sto me vraca na tvrdnju da su Piloti majstorski odenuli sivu svakodnevicu u jako slusljive pop pesme.
U "Mlad i zaljubljen" Piloti zvuce apsolutno savrseno i da su se drzali iste formule (brze i glasne gitare i bubnjevi) na celom albumu istorija YU rok muzike bi bila verovatno znatno drugacija. Tekst takodje zasluzuje da udje u antologije klasicnih rok pesama i uz "Biti ruzan, pametan i mlad" je nasa najbolja tinejdzerska himna.
"On je zigolo na svim plazama sveta/ i ljubav svoju prodaje za dan/ Provodi godine od leta do leta/ i nudi se svakoj za kola i stan/" su jos neki 'glupi' i ocaravajuci stihovi kakvih je vecina nasih grupa trebalo da se drzi umesto raznog pretencioznog i 'angazovanog' smeca. Poticu, naravno, iz "U Monte Karlu je guzva", u cijem refrenu bubnjar pravi takve prelaze da mi srcka sama zastaje svaki put kad ih cujem.
|
Sve lose sto sam rekao u vezi ove ploce Pilota je najociglednije u "Nedeljom uvece" - gitarske ska linije su totalno upropastile inace vrlo dobru stvar, potiskujuci u drugi plan opet odlican tekst. Za sve one koji se slazu da nedelja (bar onakva kakve se ja secam) ume zaista da bude najdosadniji dan preporucujem trilogiju pesama koje su osecaj nedelje jako dobro 'uhvatile': "Nedeljom ujutro" Prljavog Kazalista, |
Na kraju ne ostaje nista sem da se cudim kako to da ovaj album nije nasao put do svoje publike kao mnogi drugi objavljeni u istom periodu. Sve mi mirise na to da ce opet neko u zapadnoj Evropi da u prvom LP-ju Pilota nanjusi svez potencijal za piratovanje, a onda, ko ce nam biti kriv?
Ispostavlja se da masovni egzodus ljudi iz svih krajeva bivse Jugoslavije u inostranstvo od pocetka poslednjih ratova nosi u sebi i neke pozitivne stvari. Jedna od njih je da su sirom sveta odjednom poceli da se formiraju bendovi sa clanovima cija su se prezimena uglavnom zavrsavala na "ic".
Zanko Andric, bivsi sarajevski promoter i rok novinar, sa doktoratom u konzumiranju muzike se nasao u Holandiji i u nameri da se prosveti stupio u kontakt sa mnom. Mudar potez, svakako.
Radovala je vest da Zanko ne sedi skrstenih ruku, vec radi sa grupom The Nazis From Mars. Doduse, bio sam prilicno skeptican kad me je obavestio da sviraju punk sa ritam masinom. Priznajem da sam ogranicen kad je muzika u pitanju i da pristupam sa nevericom preslusavanju icega sto ima veze sa onim sto se ovih dana naziva "elektronska muzika", ali drugom prilikom cu podrobnije obrazloziti taj stav.
Svejedno, Zanko je bio dovoljno ljubazan da posalje nekoliko primeraka 7"EP-ja svog benda i red je bio na mene da se suocim sa svojim demonima.
Utisak koji sam stekao nakon prvog preslusavanja "Cosmic Beat" EP-ja je da bi mnogo bolje zvucao da su imali zivog bubnjara. Kao razlog za koriscenje ritam masine Zanko navodi to sto nisu mogli da pronadju dobrog bubnjara, a i da jesu zvucali bi kao svaki drugi pank bend. Priznajem da me visestruko preslusavanje ovog 7" apsolutno ubedilo u tu cinjenicu. Takodje, tek nakon nekoliko slusanja ove ploce sam uvideo da najbolje deluje kad se slusa "jako, najjace".
| The Nazis From Mars ne eksploatisu tehnologiju
do maksimuma, te ritam masinu ne forsiraju vise nego je neophodno, dok
se u isto vreme ne trude da je isprogramiraju da zvuci kao sinteticki bubnjar
pank grupe, vesto izbegavajuci monotoniju u ritmu, drzeci se pank rifova
u muzici. Nadam se da me nece mrzeti zbog ovoga, ali slusajuci The Nazis
From Mars u misli mi dolaze Sigue Sigue Sputnik. Jedina razlika je da su
ovi drugi imali iza sebe previse pompe, a premalo ideja.
Da ima pravde The Nazis From Mars bi trebalo da budu obrazac za modernu pop muziku i zasluzuju mesto na vrhovima top-lista, ali njihov |
 |
(Kontakt: andric@scantec.scantech.nl; vrancic@casema.net;
http://www.geocities.com/technopunk2000/index.html)
*VARIOUS - "KILLED BY 7 INCH" 7"EP (Redrum Records, bootleg)
*VARIOUS - "KILLED BY DEATH #4" LP (Redrum Records, bootleg)
*VARIOUS - "BORED TEENAGERS" LP (Bin Liner Records)
"Pankisti su, cini mi se, modni i ideoloski pokret istovremeno. Pankisti svesno naginju ruznom, oblace se kabasto, cetvrtasto. Momci se sisaju kao pripadnici negdasnjeg Vermahta, kratko, na cetku, kao da namerno otkrivaju usi; hoce bolje da cuju svet. To je borba iskreno ruznog protiv neiskreno lepog.
Moze se verovati da je pankizam neko dublje nezadovoljstvo. Mozda je to borba protiv roditelja koji vole samo svoju decu, protiv religija koje priznaju samo svoje vernike, protiv ideologija koje ne priznaju nijednu dogmu, izuzev svoje? Mozda je to borba protiv svega zabranjenog i svega dozvoljenog, jer slobodnom coveku niko nista ne moze niti zabraniti niti dozvoliti.
Ako nesto dozvoljavate, znaci da nesto zabranjujete, a ko ste vi da mi nesto zabranite?
Svidjaju mi se pankisti. Mozda ce i oni, daljim razvojem, kao sve na svetu, pretvoriti u svoju suprotnost? Ali, zasad su tako nevino, smelo i cedno ruzni."
Verujem da Brana Crncevic daleke 1978. nije
ni sanjao da je upravo napisao verovatno jedini iole dobar tekst u svom
zivotu, ali nekako se gore citirani napis nasao u jednoj od njegovih knjiga
i nisam mogao a da ga ne ubacim ovde.
Izgleda da od trenutka kad se Elvis pojavio
u Ed Sullivan Show-u nista nije toliko uzdrmalo siroke mase kao eksplozija
panka s kraja 70-ih. Dakako, odgovorni za to su se nalazili u engleskoj
(bez imena, molim) i znali su kako da iskoriste sansu da povecaju svoje
bankovne racune, ali necemo sada o tome. Jeste da su oba najpoznatija pank
benda iz Engleske imala po koju dobru stvar, ali pravi biseri su dolazili
iz raznih podruma, garaza, provincija, vukojebina i iza njih su stajali
marginalci nauceni na nerazumevanje i sikaniranje od strane 'okoline'.
| Neki od njih su svoj gnev ispoljavali kroz nasilje, ali drugi su znali da je bolje isprazniti se kroz pojacala odvrnuta do daske. Sirom sveta, cak i u onim zemljama od kojih se najmanje ocekivalo, krajem 70-ih su pank bendovi poceli masovno da pocinju sa radom. I pored dobre prodaje velikih pank grupa, diskografske kuce su retko bile spremne da se upustaju u avanture sa tako delikatnim stvarima. Bilo je ipak mnogo sigurnije investirati u izvodjace koji promovisu "porodicne vrednosti" i sa kojima su uvek mogli naci zajednicki jezik. |  |
Ni tada, kao ni sad, samoobjavljivanje nije bilo jevtino i verujem da je dosta grupa moralo da se snalazi na vrlo teske nacine da dodje do para za snimanje i narezivanje. Clanovi bi direktno pregovarali sa proizvodjacima vinila, snimateljima u studiju koji obicno ne bi znali kako da snime takve grupe, pa bi ovi morali sami da rade produkciju, da bi na kraju dosao rad na omotu (ako su mogli da priuste i takav luksuz). Nakon svega ovog sledila je prodaja i distribucija - verovatno najtezi deo posla. Cinjenica je da su mnoga pank izdanja godinama (tj. do druge polovine 80-ih) sakupljala prasinu po raznim prodavnicama ploca, obicno u 'bagatelnim' sekcijama.
Iz svih ovih razloga moram da zakljucim da su retke pank ploce moja slabost i da u njima vidim ono najbolje i najiskrenije u muzici. Ali, nazalost, originalna izdanja su po cenama po kojima se prodaju daleko van mog domasaja, tako da do daljnjeg moram da se zadovoljim snimcima na kasetama ili nekim od (uglavnom piratskih) kompilacija sa opskurnim pankistima.
Zaista ne bih da zalazim u svaki bend sa gore navedenih albuma ponaosob, narocito jer ih ima isuvise dobrih. "Bored Teenagers" je retka regularna kompilacija, iako su pesme, u nedostatku originalnih traka, snimljene direktno sa ploca. Radi se o britanskim bendovima i za razliku od slicnih americkih i australijskih kompilacija vecina grupa vise vuce na power pop nego na punk, ali su Britanci verovatno bili i najbolji u tome. Henry Essence sa "14 Year Old Lover" (ne radi se o pedofilima, vec o petnaestogodisnjacima) i Xpress sa "Stop, Start (and go Back Again)" samo potvrdjuju tu cinjenicu.
Jedna od najboljih stvari vezanih za pank je da je to svako mogao da radi, ali nazalost, ponekad se cini da nije bas svako i trebao. "Killed by Death #4" je dokaz da nije uvek sve onako kako bismo zeleli. Mislim, ne radi se o losoj kompilaciji, ali jednoj od slabijih u nizu. Na kraju se, normalno, sve svodi na licni ukus kompilatora, a tip koji je odgovoran za americku verziju "Killed by Death" serijala je bio nas gost pre neku godinu, i moram da priznam da nam se ukusi nisu bas uvek slagali .
Marina iz Orgazma ne voli Konobare! |
Kao sto rekoh u jednoj od gornjih recenzija,
Elektricni Orgazam je jos jednom piratovan, ovog puta negde u zapadnoj
Evropi (da ne odam previse) na "Killed by 7 Inch #4" EP-ju. Svakako, radi
se o "Konobaru" - tako popularnoj pesmi medju belosvetskim ljubiteljima
panka. A i u pravu su - Orgazam su uz dva akorda napravila jednu od najboljih
nasih pank stvari. Na EP-ju se nalaze i Dangerous Girls(Engleska), Gaznevada(Italija)
i moji favoriti ovde Wards iz Amerike. Ploca je radjena u 300 primeraka
i odavno je rasprodata.
I sad, ostaje mi da se zapitam zasto je danas tako malo dobrih pank bendova (i dobrih grupa uopste, |
The Infections su jedan od retkih novijih pank bendova koji zna sta i kako da pozajmi od stare branse, ali takodje i kako da takvoj muzici daju savremeni osecaj. "Kill..." njihov (nadam se da se ne varam) jedini album je verovatno najbolji pank album 90-ih. Grupa se sastoji od bivsih clanova Supercharger, Mummies i Rip Offs, dakle ljudi koji su pekli iskustvo u takodje odlicnim grupama, te ne cudi ovakav kvalitet albuma. Od uvodne "Zombie" do poslednje "Scream" The Infections vas voze 300 na sat bez sigurnosnih pojaseva uz 14 pesama u manje od 30 minuta (sami izracunajte prosek). Sta da kazem: mnogi su pokusali - i Humpers i Devil Dogs i Teengenerate i Registrators, ali jedino je The Infections uspelo da stvore perfektnu zvucnu sliku panka 90-ih. Hej, ne radi se o nekom ultra-kvalitetnom studijskom snimku. Naprotiv, verovatno im je budzet za snimanje bio manji od 100$, ali ocigledno je da su znali sta rade. Da pojednostavim: da imam bend voleo bih da zvuce kao The Infections.
NAZAD NA UVOD